У обимном и разноврсном књижњвнокритичком опусу Станише Тутњевића проблем поетике Андрићеве прозе и њене критичке рецепције заузима посебно мјесто, и то у толикој мјери да се може сматрати његовом најважнијом стваралачком преокупацијом. (Ранко Поповић)

Иако су текстови о Иви Андрићу у овој књизи настали у великом временском размаку и у разним приликама и поводима, тек сада када их читамо овако обједињене на једном мјесту, јасно се уочава да је њихов аутор у дугом периоду готово од пола вијека, овог писца увијек сагледавао из исте или сличне перспективе. Та перспектива почињала је од општих теоријских питања која се тичу мјеста и „статуса“ свакодневне људске и историјске стварности у Андрићевом дјелу и постепено се сужавала према слици Босне у том дјелу са значењима која је та слика стварно имала или накнадно добијала у његовој критичкој рецепцији. (Бранко Летић)