Драган Тепавчевић за “Глас Српске”: Прича о трагању за изгубљеним претком

Награде представљају потврду да је оно што радим ипак вриједно и да има квалитет и да ће то имати читалачку публику, а то је у крајњој линији и најбитније. Наравно, награда заиста мотивише човјека да иде даље, да напише још неку књигу послије тога, а свакако је и сатисфакција за оно што је урађено.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Драган Тепавчевић, овогодишњи добитник награде “Златна сова” за роман “Зна ли ко енглески”.

ГЛАС: Можете ли нам рећи нешто о роману из прве руке?

ТЕПАВЧЕВИЋ: Укратко речено то је прича о Херцеговини, кроз једну причу трагања за изгубљеним претком. Наиме, људи од струке су за мој прошли роман “Град за незбринуту дјецу” говорили да је то трагање за идентитетом. Он то и јесте, а овај је трагање за изгубљеним претком, што је опет трагање за идентитетом. Суштински то је прича о једном историјском тренутку с краја 19. и почетком 20. вијека, када је велика већина Херцеговаца заједно са Црногорцима одлазила у Америку. Тада се рачунало да их је било између педесет и седамдесет хиљада у Америци. То је за малу Херцеговину био заиста један велики број. Ја сам своју причу о изгубљеном претку, који је стварно постојао, искористио да направим једну ширу причу о Херцеговини, која је цијели свијет населила, а себе раселила.

ГЛАС: Роман у сваком случају говори о селидбама. Када се помињу теме сеоба и расељавања немогуће је не помислити на “Сеобе” Милоша Црњанског, да ли је повлачење ових веза оправдано и у овом роману?

ТЕПАВЧЕВИЋ: Српски народ је имао ту историјску судбину да се стално негдје селио. Ја сам и у овом роману покушао да побројим те силне селидбе и године и ратове у којима је нестајао. Роман повезује те приче. Помиње се 1620. година, још од “данка у крви”, па до овог потоњег рата. Наравно највећи акценат је стављен на народ Херцеговине, који је имао те миграције прво на Косово између два свјетска рата, па затим и оно насељавање Војводине. Покушао сам да то све бар побројим, ако не и објасним.

ГЛАС: Шта је то што нам поред језика и културе може осигурати и сачувати идентитет и у каквој су корелацији идентитет појединца и групе у овом роману?

ТЕПАВЧЕВИЋ: Живим већ двадесет година ван ових простора и често у исељењу говорим о томе шта је то што заиста чува наш идентитет. Нема дилеме да су то језик, вјера и традиција. Зависи ко вам је саговорник и шта ће ставити на прво мјесто, али чак и Српска православна црква у Аустралији у тим својим дописима на прво мјесто ставља језик. Језик је ипак тај, јер ако и Богу почнете да се молите на туђем језику то више није то. У роману сам се бавио тиме како су тих година у Америци покушали да сачувају обичаје и језик. То сам забиљежио на лицу мјеста, на најстаријем српском гробљу у Америци у Џексону код Сан Франциска, гдје сам ишао од споменика до споменика и биљежио натписе. Када видите те натписе схватите да ти људи ни на свом српском језику нису били писмени, али су покушавали да га задрже. Има ту јако скаредних израза, на примјер “овђије почијева у миру” или неке комбинације српског и енглеског.

ГЛАС: Да ли је за велики роман потребно велико надахнуће или мукотрпан рад и истраживање?

ТЕПАВЧЕВИЋ: Ово друго. У неколико наврата сам рекао да нисам писац, зато што сам једном приликом, нећете вјеровати, слушао  интервју Горана Бреговића који је рекао да је музичар неко ко осам часова ради на музици. По тој логици би и писац требало да пише неколико сати дневно. Не пишем свакодневно, пишем када имам слободног времена. Себе називам човјеком који пише и који има ту потребу. Рад, рад и само рад, писац је неко ко мора стално да ради. Овај роман је сазријевао двадесет година.

Утицаји

ГЛАС: Који су ваши највећи књижевни узори?

ТЕПАВЧЕВИЋ: Не бих могао да издвојим неки књижевни узор, али рецимо да су прве књиге које сам спаковао када сам кренуо у Аустралију, поред Библије, биле комплети Андрића и Достојевског. Нигдје не идем без тих писаца. Ми смо заражени Андрићем, а да то и не знамо. У посљедње вријеме сам читао Муракамија и Владимира Пиштала који ми се веома допао као писац, затим Великића и бившег суграђанина Миљенка Јерговића.

Извор: Глас Српске, Данко Кузмановић