САОПШТЕЊЕ – СОВИЦА 2024.

Жири у саставу Александра Чворовић, Тоде Николетић и Зорана Опачић (предсједник жирија) одабрао је два рукописа у ужи избор, а након тога 13. 5. 2024. године једногласном одлуком за најбољи рукопис прогласио је рукопис СПАЈАЛИЦА, ШЕСТ СЈЕМЕНА И ПЕРО. Роман о унутрашњем одрастању, аутора под шифром „Лу која је срела Жбу“. 

Комисија Завода отворила је коверте са шифром и утврдила да је аутор рукописа Јелена Калајџија из Бијељине.

Образложење жирија дајемо у цијелости:

Награђени рукопис издвојио се поетичношћу свог приповедања, као и јединственом причом о снази пријатељства. Шест девојчица из дома за небринуту децу зближиле су невоља и скучени животни обзори које превазилазе својом срчаношћу и потребом да живе не у свету који им је наметнут, већ у стварности коју саме одабирају. То се непосредно и наводи: „Вријеме које живимо само једно је од времена које желимо да видимо. Могућности је безброј, ако смо храбри. Ако одгајимо цвијет у дну срца.“

Вођене цртежима девојчице Уне и песмама-путоказима друге девојчице Дајане, немајући другог упоришта до међусобне привржености (означене симболиком малене спајалице) – а уплашене извесношћу губитка, другарице маштом превазилазе физичка ограничења и путују у друге светове: „Чудовријеме“, „Сновријеме“, „Читовријеме“ и „Невријеме“. Узимајући алтернативне идентитете и имена, одважне јунакиње полазе у узбудљиву авантуру. Трудећи се да заувек утврде интензитет свог пријатељства, успевају да по ободима града посаде семенке својих речи. Изговарајући „каменријечи“ „праве, истинске љубави“ опасују шестоструки обруч који ће их штитити („Између вјечности и сада разлике нема“). Успевају да преобликују сиви, бетонски град из стварности у разбокорени, зазеленели срцеград. Тиме трајно утврђују свој заједнички простор и призивају седмог пријатеља, христолико обликованог дечака Уди Габија, заправо арханђела Гаврила да пронађе своју изгубљену сестру.

Треба поменути и то да аутор рукописа зналачки користи културолошке, хришћанске и књижевне реминисценције. Песме младе јунакиње инспирисане су конкретним стихом „једног пјесника“. Дајана помиње стих којим је „све почело“ – реч је о песми „Теку реке“ Душана Матића: „Нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке“. Матићева песма сведочи о забораву који спира бол и ратна страдања, али и о потреби да се тај бол ојезикотвори, прочисти и сачува кроз поезију (варијација овог стиха је „нек теку речи, нек теку речи, нек теку речи“, па су „камен-ријечи“ у роману чувари сећања). Подстакнута стихом, јунакиња казује својим пријатељицама како је могуће превладати страх, бол и губитак („ријеч коју опере нека танка ријека, поточић (...) извире препорођен у добром“). То упућује на могућност читања овог романа у контексту судбине деце која су у ратним страдањима остала без породица, али унутарњом снагом у невољи успевају да преобразе опору стварност у простор сопствене слободе: „Дозволите својим крилима пуну слободу (...) ооо како ћете летјети!“                                                                                                               

Да подсјетимо, књижевна награда издавачке куће ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства“ а. д. Источно Ново Сарајево, под именом „Совица“, обухвата плакету (повељу) за најбољу необјављену књигу за дјецу, објављивање дјела у тиражу од 500 примјерака, те ауторску накнаду у износу од 3.000,00 КМ и 20 примјерака књиге.

ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства“ а. д. Источно Ново Сарајево