„Совица“ - ДОБИТНИК

На Конкурс за додјелу књижевне награде „Совица“ Завода за уџбенике и наставна средства Источно Ново Сарајево за 2025. годину стигло је 18 рукописа који испуњавају услове Конкурса, али је један рукопис накнадно повучен.

Овогодишњи рукописи понудили су тематску и жанровску разноликост, али и велика међусобна одступања у квалитету. Један рукопис романа својим садржајем и тематиком излази изван оквира претпостављених за књижевност за дјецу. Утисак је жирија да су рукописи поезије у већини случајева исписани стиховима у којима аутори изразити акценат стављају на форму која неријетко постаје самој себи сврха, а да су естетски и умјетнички елементи тим ауторским настојањем за обавезним римовањем и изосилабичношћу скрајнути или чак готово потпуно угушени. Већина рукописа жанровски припада прози и креће се у оквиру бајке, басне, новеле, кратког и дугог романа. Тематски, очекивано су усмјерени ка унутрашњем свијету дјетета и његовом сазријевању у окружењу пуном изазова. Слика свијета коју ови рукописи нуде варира од класичних оквира типичне бајке, затим ауторске басне уведене у савремене оквире, преко авантуристичких сижеа у којима се у мијешају реални свијет и свијет чудесног, стапају свијет људи и свијет животиња, овострано и онострано, па до оних који нам причају причу о животу и свакодневици у реалистичком маниру.   

Жири у саставу: Јелена Којовић Тепић, Радисав Милић и Сања Мацура (предсједник) рукописе је пажљиво прочитао, затим прво одлучио да шест рукописа уђе у шири избор: 1. „Бајка о самоћи и звездама“ (шифра: Снохватица17); 4. „Анђео од ластавице“ (шифра: Цикљуба); 6. „Мачке су нешто сасвим друго“ (шифра: Децембар); 10. „Кока авијатичарка“ (шифра: Вовбагер Бесконачно Продужени); 15. „О друговима и вуковима“ (шифра: Посљедњи сан) и 18. „Све о мени и све о теби“ (шифра: Хотел Златибор), и након тога да у ужи избор за награду уђу три рукописа: 6. „Мачке су нешто сасвим друго“ (шифра: Децембар); 10. „Кока авијатичарка“ (шифра: Вовбагер Бесконачно Продужени) и 15. „О друговима и вуковима“ (шифра: Посљедњи сан).

Жири истиче да су сва три рукописа која су се нашла у ужем избору вриједна објављивања и имала би своју читалачку публику. Написани су квалитетно, добрим стилом, с јасном наративном мрежом у којој основни фабуларни низ не бива нарушен, дијалози су увјерљиви, природни, ликови су добро обликовани и њихови међусобни односи су чврсто утемељени, а описи су усмјерени ка креирању добро осмишљеног и цјеловитог наративног свијета. Карактерише их и хуморна црта која повремено склизне у вјешту иронију чија је намјена педагошке природе. Рукописи који су ушли у најужу конкуренцију за награду ауторски су довршени у сваком смислу осим илустраторског (што је посао издавача) и у њима осим спорадичних лекторских интервенција није потребна никаква измјена. Тематски и поетички су међусобно различити, што доприноси утиску квалитета у разуђености списатељског израза овогодишњих финалиста. По свему наведеном, ова три рукописа издвајају се међу свим пристиглим на конкурс и свесрдно препоручујемо да и она два која сада не добију награду „Совица“, буду објављена.

На својој завршној сједници жири је одлучио да књижевну награду „Совица“ за 2025. годину додијели рукопису „Кока авијатичарка“ (шифра: Вовбагер Бесконачно Продужени), који је на конкурс стигао под редним бројем 10.

Пред читаоцима ће се наћи авантура житеља једног сеоског дворишта у којем је све наизглед сасвим обично, све док прича не почне једном необичном кокошјом жељом. Та жеља је као велики дјетињи недосањани сан, онај за који сви из окружења кажу да је неостварив, а дијете га и даље сања и жели и вјерује да може да га сустигне и као искру га утисне у свој длан. Но, кренимо редом. Свако дијете зна да су кокошке птице које имају крила, али не могу да лете. Оне прхну, таман толико да им у кљуновима замирише дашак слободе, и онда се очас посла приземље, а небеско пространство остане негдје далеко изнад њих. Шта се деси када једна млада Кока има један једини животни сан – да научи да лети, и када не жели да се помири с родитељским ставом: „Ми нисмо летачице као друге птице, помири се с тим.“? Пред читаоцем ове књиге отвориће се питање – колико су важни наши снови и наше жеље, имамо ли право да чежњиво гледамо у правцу њиховог остварења замишљајући како би било, метафорички речено, винути се високо изнад облака који представљају сва ограничења која стоје пред нам и треба ли да се повинујемо ограничењима која пред нас и око нас поставља окружење у којем живимо. Питање је велико, огромно. Ни одговор на њега не може да буде једноставан. Или можда може? Некада се крије тик поред нас, у шупљини огромног древног дрвета чија крошња досеже небо, дебла испуњеног књигама међу којима хуче једна стара мудра Сова која пристаје да нам пружи помоћ и пријатељско крило и дода таман толико пера колико је потребно да би се остварио недосањани сан. Совина учитељска мудрост није само дидаткичка, него и васпитна: „Увијек сам поучавао ђаке да нема препреке која се не да савладати срчаном жељом и мућкањем главе“. Но, за остварење Кокине животне жеље нису довољне њена упорност и Совина спремност да јој својим огромним знањем и искуством помогне. Када се нађемо пред великим задатком, потребно је много више „малих руку“, или у овом случају крила, кљунова, копита, зубића, шапица, вуне, ножица, брзог размишљања и надасве позитивних мисли, заједништва, љубави и пријатељства. Пред читаоцем се отвара свијет у којем сваки животињски житељ сеоског дворишта и његове околине мора да изађе из своје зоне комфора и уобичајене свакодневице испуњене друштвено пожељним, прописаним и очекиваним поступцима и начинима понашања, како би, уз обиље хумористичних сцена, удружени помогли Коки. Помажући њој, свако од њих истовремено остварује по један свој санак, помјера неку границу која је до тада постојала, искорачује изван омеђеног „тора“ у који га је монотонија живота удјенула. Даброви, овце, коњи, паукови, рода, голуб, пијетао, сунце и облаци, краве, дјетлићи, ластавице, славуји заборавили су на све међусобне препирке, на разлике које их дијеле и прионули да заједнички упрегну свој максимум и вину Коку небу под облаке, како би жуђена слобода не само овлаш дотакла њен кљун, него како би је удисала пуним плућима док срећно, узбуђено језди плаветнилом, као родоначелница кокица које не прихватају то да им је судбина већ рођењем предодређена и сведена на чепркање по дворишту, гањање црва и ношење јаја.

Прича о Коки авијатичарки и њеном досезању златног сна написана је питко, разиграно, врцаво, кроз дијалоге који нас и озаре и насмију у исти мах, кроз персонификовано портретирање типова људи и карактера, њихових очекиваних, изнуђених и креативних поступака. Описи ликова и њихових карактера сликовити су, убједљиви и инспиративни, па читалац „види“ оно о чему чита. Стога је овој књизи неопходно обезбиједити одличну ликовну опрему и илустрације које би на прави начин одражавале језичко и мисаоно богатство садржано у њему.

Иако се чланови овог жирија у свом дјеловању клоне посезања за класичним тројством „поука, порука и идеја“, овај рукопис показује како сјајно одговорити на све троје, јер је поучан на најбољи могући начин, јер дјеци шаље поруку коју родитељски и васпитни (а не само образовни) систем треба да утка у њих и јер је проткана идејом слободе духа који не прихвата ограничења, шаблоне, устаљеност и тежи ка нечему вишем и бољем.

Бања Лука – Смедерево, мај 2025.
Предсједник жирија
САЊА МАЦУРА