Златна Сова 2025.

Прву награду добио је рукопис Лето господње 1976., шифра: Свим књигама књига; аутор Новица Новаковић, Бијељина

Другу награду добио је рукопис Легенда о седам праведника, шифра: Omen; аутор Мирослав Живановић, Барич

Трећу награду добио је рукопис Сепија, шифра: Ретроградна; аутор Гордана Опалић, Београд

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА

Прва награда: Лето господње 1976., шифра: Свим књигама књига

Роман Лето господње 1976. одликује се завидним приповедачким и стилским умећем. Остварен је као интимна породична хроника у којој се, из визуре дечака, прате збивања временски омеђена једном календарском годином. У центру тих дешавања је фигура оца, страственог читаоца, „прождрљивог гутача књига“, занесењака опседнутог многобројним књижевним и научним интересовањима. Овако заснован лик оца, као и инфантилна доживљајна позиција из које се тај лик представља, у дослуху је са Кишовим Породичним циркусом. У награђеном роману може се пратити дискретни тематски и смисаони дијалог са Кишовим опусом. Зато би се могло рећи да избор 1976. године као временског опсега дешавања није нимало случајан, јер то је година објављивања Гробнице за Бориса Давидовича, збирке која ће се наћи у очевом читалачком видокругу у завршним поглављима овог рукописа.

Сентиментално, и повремено бајковито, путовање у прошлост проткано је бројним хумористичним а некада и ироничним тоновима. Иако је у центру пажње породично време испуњено очевим енциклопедијским заносима, мајчином религиозношћу и сестриним преписком са другарицама из Совјетског Савеза, у роману се оцртавају и шири обриси социјалистичког друштва које верује у „светлу будућност“ и незаустављиви напредак. У таквој вери има нечег добродушног али и наивног, што се, успешно изабраном тачком гледишта, у роману постепено разобличава. Ипак, тај давно ишчезли свет 1976. године има нечег заводљивог и чудесног, јер то је доба приповедачевог одрастања, првог заљубљивања, али и прве спознаје смрти. Видећи у оцу чаробњака, идола, занесењака па и супарника, дечак присваја нека од његових убеђења – о могућности уметности да макар мало оплемени овај свет, ако већ не може да га поправи, или о машти као водичу ка аутентичном и испуњеном животу. 

У промишљено успостављеној композиционој целини посебно се запажа стилска  вештина вођења дугих реченица и ритмичке организације појединих делова текста. Интимна породична хроника, смештена у годину од које нас раздваја скоро пола века, суочава нас са увек актуелним питањем, важним и за историјску и књижевну самосвест времена у којем живимо – шта један човек, какав је у овом роману отац, свестан своје неумитне пролазности и ништавности, може да поручи свету, шта може да остави као траг свог постојања у немерљивој хроници вечности?

Другa награда: рукопис Легенда о седам праведника, шифра: Omen

Роман Легенда о седам праведника, како се наводи у уводној напомени, инспирисан је ликовима Кирилова из романа Зли дуси и Лизе из Записа из подземља. Јасно указујући на интертекстуалну релацију са Достојевским, аутор је наметнуо један изузетно захтјеван оквир тексту: како из перспективе актуелизације сложених питања и проблема које велики писац развија у свом грандиозном стваралачком опусу, тако и из позиције властитог самопотврђивања, односно нужности новог књижевног обликовања које одвлачи од позиције пуког епигонског подражавања изворном предлошку. С тим у вези, чини се да је избор Лизе и Кирилова, као литерарних претходника Софије и Кирила у роману Легенда о седам праведника, добро промишљен и нимало случајан. Ако прихватимо тезу да код Достојевског препознајемо категорију личности, прецизније одређени тип ликова који егзистирају у више различитих дјела (наравно, у различитим ситуацијским оквирима који одређују специфичности њиховог књижевног манифестовања), онда Лиза у себи сажима и позицију  Соње, Настасје, Грушењке..., док темељна теза Кириловљеве материјалистичке концепције да човјек, коначно, себе треба да прогласи богом, представља атеистички концепт коме претходи идеја о злочину Раскољникова, али и слиједи атеистичка визија свијета побуњеног Ивана Карамазова.

Успостављајући овакве оквире, аутор своју причу смјешта у савремени урбани простор (уз напомену да „ову причу заслужује сваки град на земљи“), а динамику приповиједања обезбјеђује непрекидно преплитање различитих временских равни, кроз које се постепено изграђује цјеловита и комплексна наративна структура. Иако се води већ постојећим књижевним ликовима, чини се да избјегава замку да његови ликови постану беживотне воштане фигуре, чија досадна укоченост треба само да свједочи постојању оригиналног отиска. Напротив, иако се ниједног тренутка не прекида веза са литерарним предлошком, пред читаоцем се оваплућују трансформисани ликови, чија пластичност и књижевна увјерљивост искључиво зависи од интенција текста који се исписује. У том смислу, примарни отклон од Достојевског, и несумњиво кључни аспект романа, треба препознати у обликовању Кирила. Док јунак Достојевског, Кирилов, у чину самоубиства види побједу над болом и страхом од смрти (не заборавимо да су ова битна мјеста из романа Зли дуси цитирана у Легенди о седам праведника) , чиме постаје апсолутно слободан човјек – човјекобог, те овим претакањем идеје у чин и фактички одриче теистички поглед на свијет; дотле је чин самоубиства Кирила трансформисан у нешто потпуно супротно – у чин властитог жртвовања, промјене и преображаја властите природе зарад рађања неког бољег и племенитијег. Насупрот атеистичкој концепцији Кирилова, Кирило указује на васкрсење као залог будуће среће човјечанства.

Роман Легенда о седам праведника поставља пред читаоца крупне проблеме и питања, притом остајући читко и узбудљиво штиво. Ипак, слојевитост и вишезначност романа, а што примарно произилази из дијалога који се успоставља са Достојевским, претпоставља читаоца који ће не само препознати несумњиву занимљивост фабуларног оквира, већ и бити спреман да се ухвати у коштац са дубљим мисаоним аспектима текста, а у томе треба препознати и темељни квалитет романа Легенда о седам праведника.

Трећа награда: рукопис Сепија, шифра: Ретроградна

Својеврсном симболиком која се огледа у самом наслову, али још више у композицији, роман Сепија кроз седам поглавља доноси причу о седам људских судбина – четири мушкарца и три жене – повезаних одрастањем и животом у истом граду, али и оним што је невидљиво урезано у свест о сопственим коренима и припадности. Тако „вечни“ или „божански“ број одзвања питањима о смислу, искушењима и напорима да се досегне оно слућено а недохватно зрно среће. Појединци заточени у вртлозима сопствених посртања, њихове одлуке и трагања отварају на широком плану бивствовања питања на којима се слама не само лично и појединачно, него и опште.

Мајданпек – град чије је име историјски синоним за рударство на овим просторима – у роману је тачка пресека седам живота, али и огледало у којем се назире не само вишевековно таложење бакарне прашине на грађевинама, у ваздуху и у свакој пори људској од копања „крваве земље“ која је истовремено и „живот и смрт“, него и сурвавање темеља на којима почива једно друштво, осуђено на лагано умирање. И као што градом свикнутим на свакодневно минирање одјекују експлозије цепајући тишину, тако се питања проламају љуљајући свакодневицу јунака само наизглед помирених са животним изборима. На прагу пете деценије, када у човеку постоји подједнако моћи колико и немоћи, сваки покрет је пресудан на тасу који ће последњи превагнути и где ће можда демони хероинске магле бити утишани слутњом да Бог никог не оставља, сјај власти и моћи развејан мраком послушништва и обездушености, а сопствени живот бити сама мера честитости и одговорности...

Тако људи, рудник, локална телевизијска станица, болница, школа... читав град – подрхтавају од експлозија, од терета сваког покрета који може разнети тело, душу, избрисати град, отворити провалију у коју ће се сурвати не само мајданпечка ноћ „ушивена за тло“ него и цео онај систем против ког не може „један човек сам“, сав живот који грца и посрће у сопственој моћи и немоћи – мрачну провалију којој једино отворено небо може супротставити сунчев зрак, а земља само људску спремност и снагу да се не живи „судбина“ већ живот и да се не буде ништа мање ни више до – човек.

Да подсјетимо:

Књижевна награда издавачке куће ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства“ а. д. Источно Ново Сарајево обухвата плакету (повељу) за најбољи необјављени роман, објављивање дјела у тиражу од 500 примјерака, те ауторску накнаду од 5.000,00 КМ и 20 примјерака романа.

Друга награда обухвата објављивање дјела у тиражу од 500 примјерака, те ауторску накнаду од 2.000,00 КМ и 20 примјерака романа.

Трећа награда обухвата објављивање дјела у тиражу од 500 примјерака, те ауторску накнаду од 1.000,00 КМ и 20 примјерака романа.