Награда „Златна сова“ за најбољи необјављени роман у 2024. години

Прву награду добио је рукопис Савршено нормалан човек, шифра: Сноп.
Аутор рукописа је Радојко Лако Веселиновић из Ужица

Другу награду добио је рукопис Андрак, шифра: Седам пута три.
Аутор рукописа је Михајло Орловић из Бање Луке

Трећу награду добио је рукопис Тремор, шифра: Лисабон.
Аутор рукописа је Иван Новчић из Краљева

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ:

Првa наградa

Првонаграђени рукопис Савршено нормалан човек одликује се изванредним приповедачким умећем и стилско-језичком изнијансираношћу којима се обликује зачудна имагинација историје. Сижејну окосницу чинe неки од кључних догађаја из живота руског песника Александра Сергејевича Пушкина, првенствено његов боравак у прогонству у Кишињеву и Одеси, околности која су довеле до двобоја са Жоржом Дантесом и, коначно, сам двобој и песникова смрт. Животне, моралне и стваралачке дилеме руског књижевника представљене су из доживљајне визуре његовог имагинарног српског потомка Веланца, чија је прабаба била Пушкинова љубавница Амалија Ризнић. Две паралелне, испреплетане приче, једна из деветнаестог и друга из новијег доба, смисаоно се сустичу отварајући читав низ питања – од могућности наративне имагинације да спозна прошлост, значаја и утицаја прошлих збивања на поимање модерног света, па до преиспитивања позиције појединца, поготову уметника, и његове слободе у друштву. Приповедач је добро упућен у разнолику фактографску и књижевну грађу, од чега су за причу посебно значајне чињенице о испреплетаности Пушкинове и судбине бројних Срба који су од током осамнаестог и у првим деценијама деветнаестог века уточиште налазили у Русији, од грофа Саве Владиславића који је у Цариграду откупио и у Санкт Петербург послао етиопског роб Ибрахима, Пушкиновог прадеду, до песникових познанстава са многим виђенијим Србима који су се након пропасти Првог српског устанака нашли у Бесарабији (данашњој Молдавији). Истакнуте су и везе са једним од значајних руских реалистичких романа, недовољно познатог нашој читалачкој публици – Хиљаду душа Алексеја Писемског.

Богата биографска и књижевна грађа послужила је приповедачу као окосница за имагинарну реконструкцију прошлости у којој се указује задивљујућа моћ приповедања да, варирајући лирске и фантастичне, гротескне и црнохуморне моменте, спозна интиму ликова и смисао историјских дешавања. И на плану прошлости, као и у Веланчевој садашњости, роман Савршено нормалан човек бави се питањима слободе људског деловања како у оквирима друштва тако и у уметности, слободи која је стално угрожена а без које нема достојанственог живота, индивидуалне среће и колективног напретка. Наслов рукописа упућује и на дилеме о „нормалности“ уметника, растрзаног између грађанских конвенција, власти, права на критику друштва и, коначно, особеног, стваралачког „лудила“. 

Друга наградa

Роман Андрак, кроз причу која се склапа из неколико различитих фрагмената које новинар-наратор окупља у јединствено приповједно ткиво, пред читаоца доноси једну наизглед фантазмагоричну слику свијета, али ипак са чврстим стварносним упориштем (текст је структурисан као каменчићи које јунак слаже у кулу на ријечној обали). Та упоришна тачка открива се у централној личности приче, која умногоме у себи сажима неке од кључних проблема савремене егзистенције. На првом мјесту, самом карактеризацијом јунака, али и кроз симболику острва, као темељне просторне одреднице за коју се прича везује („вријеме је неважно, простор је стварна димензија“), писац инсистира на алијенацији и осјећању изопштености и усамљености, које снажно прожима текст, али и представља типичну модерну осјећајност. Осим тога, мотив сагрешења и потраге за искупљењем успоставља библијску потку, али и упозорава и подсјећа на погубност служења материјалном, што је једна од препознатљивих одлика савременог битисања, гдје конзумеризам прераста у принцип који одвлачи од промишљања суштинских проблема човјековог живљења. У овако постављени оквир потпуно се уклапа и поимање порока који су, како аутор налази, посљедица душевне лијености и страха. „Тијело тежи земљи, а мисао небу“, упозорава писац, јер мисао је једино што преостаје јунаку након животне апокалипсе и што му омогућује да доживи просвјетљење, покаје се и започне своју потрагу за Богом.

Роман Андрак представља једно динамично и занимљиво штиво, стилски беспријекорно написано, које читаоца провоцира управо у оним тачкама у којима пропитује додирне тачке са јунаком, гдје се бинарне опозиције добро–зло, гријех–врлина, Бог–ђаво, духовно–материјално, уливају у једну трагичну визију људске егзистенције. У таквој визији, огољеној до крајњих консеквенци, главни јунак посеже за крајњим средством које му преостаје да би оставио траг у једном свијету који му је подједнако стран као и он њему: исписати причу која ће бити једино сјећање на његово постојање, јер с нестанком сјећања, нестаје и сам човјек.

Управо у претходно назначеним мјестима треба тражити неке опште, универзалне вриједности романа Андрак, који ће, несумњиво, од читаоца тражити активан однос у трагању за смислом понуђеног текста. 

Трећа награда

У роману симболичног наслова Тремор, суочени смо са људском егзистенцијом у којој се прошлост и садашњост укрштају, чинећи будућност неподношљивом, а ритмичко подрхтавање постаје не само карактеристика телесног, него и константа духовног амбијента и попришта. Садашњост коју потресају наноси прошлости – суочава главног јунака са наслеђем и усудом предака, али и са последицама сопствених избора начињених уз присуство незнане коби, прихваћене прећутно, урођеним стидом и трпљењем. На тај начин, кроз судбину главног јунака Аврама Лојанице, просијавају животи четири генерације једне породице, а расколи и батргања на личном плану – осликавају искушења и догађаје на општем, оном који чини нашу не тако далеку прошлост.

Ожиљци Другог светског рата, проливена четничка и партизанска крв, неминовност сврставања које доноси немирну савест, несналажење у постреволуционарној подели и гушење нетрпељивости према новом поретку у промискуитету, оно је што уз високо подигнуту икону иза које се заклања напаћена жена пред лудилом свог мужа – остаје потомству у аманет, да га уз напабирчене сујеверице упозорава на несрећу. Слутња савршенства „на пределима соцреализма када су маске прекриле сваку породичну аномалију”, обележиће у другој генерацији одрастање главног јунака, уз брата ког прерано однесе коцкарска страст и сестру коју погрешни избори гоне на други крај света, да срећу не пронађе ни у заједници са другом женом. После њих остаје једино Аврамов син Исак, наследник породичног имена Лојаница, који ће још у детињству одболовати очеве усуде и мајчину потрагу за материјалним у туђини и избором сопственог пута показати како о „том Западу” не мисли као његов отац.

Готово рефренско понављање оног симболичног, отрежњујућег и двогубог „САД”, писаног великим словима, које развејава пријатеље по свету и пуни наше просторе емигрантском маглом – потреса сваку генерацију истим питањем. И то вечито: отићи или остати – урезује се болно у памћење, као и старозаветна прича о патњи, вери и жртви помирења, о туђини која ће „поломити кичму матерњем језику” и тако развејати баласт прошлости тог језика отежалог од православља, расточеног у сећањима на последње ратове, на просторе сна у којима једино мисао о срећи доспева да се загрли са сопственом сенком на другом крају моста – чинећи овај роман својеврсним сведочанством о прошлом и ономе што нам је од прошлог остало. 

НАГРАДЕ 

Књижевна награда издавачке куће ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства“ а. д. Источно Ново Сарајево, под именом „Златна сова“, обухвата плакету (повељу) за најбољи необјављени роман, објављивање дјела у тиражу од 500 примјерака, те ауторску накнаду од 5.000,00 КМ и 20 примјерака романа.

Друга награда обухвата објављивање дјела у тиражу од 500 примјерака, ауторску накнаду од 2.000,00 КМ и 20 примјерака романа.

Трећа награда обухвата објављивање дјела у тиражу од 500 примјерака, ауторску накнаду од 1.000,00 КМ и 20 примјерака романа.